ALISON SAMERS Krotiteljka nestašnih živuljki koje razigravaju imaginaciju
Umetnost Alison Samers zasniva se na njenom interesovanju za renesansnu i baroknu umetnost. Studirala je ranu modernu istoriju na Univerzitetu u Virdžiniji, gde je bila u mogućnosti da istraži svoju ljubav prema istorijskim narativima i temama starog sveta. Trenutno živi u Berlinu, a svoje radove izlaže širom Sjedinjenih Američkih Država i Evrope. U njenoj umetnosti možete pronaći komplikovane, zamršene i ponekad neprijatne svetove mesa, vegetacije te ptica i zveri raznih veličina!
Radeći u početku u gvašu i drugim medijima na bazi vode, nedavno se proširila na 3D, radeći sa materijalima kao što su papirna glina, polimerna glina i bronza. Kaže da inspiraciju pronalazi svuda, ali posebno uživa u bradavičastim ili glomaznim zverima, sitnim debelim pticama i odeljenju za meso u obližnoj bakalnici.
Dok posmatrate slike i grafike Alison Samers, imate utisak da one implodiraju same po sebi, prskajući po platnu u briljantnom neredu izbočina, mesa i organa. Samouka i radeći uglavnom u gvašu i olovci, Alison rekonstruiše ljudsku i životinjsku anatomiju, rastvarajući telo i spajajući ga na sebi svojstvene načine. Rezultat je kolekcija nadrealističkih prikaza u svom najboljem izdanju. Somersova zumira svoja zapažanja da bi ilustrovala nabore naših creva, a zatim ih odzuma da bi prikazala našu predstavu o zagrobnom životu, koja se ogleda u posebnim oblicima života koje ona stvara.
Ono što se najviše ističe u Alisoninom radu jeste urođena radost, sveopšte prisutna u njenim likovima. Iako mogu biti odbojni u svojim kostimima od izbočina, mesa i otkrivenih iznutrica, oni uživaju u brčkanju o univerzumu koji je autorka izgradila posebno za njih. Oni su kao deca, napravljeni od kože i hrpe kostiju, blažene neznalice, stalno u igri. Njeni likovi su ponekad mračni i zlokobni a ponekad i neprijatno vlažni, dok i dalje lebde u prelepoj nemogućnosti sopstvene smrtnosti. Većina njenih radova predstavlja smrt na različite načine. Morbidni element je uvek prisutan, ali odaje utešnu i slomljenu toplinu, kao da se kupate u svetlosti koja dolazi kroz pocepani abažur, u praznoj, ali poznatoj prostoriji, na dan sopstvene sahrane.
Alisonina prepoznatljiva tehnika gvaša daje njenom radu poseban magnetizam – samo jedan pogled nikad nije dovoljan. Ona je u stanju da meša neobične nijanse koje, kada su uparene s pravim potezom, imaju izdajnički sjaj vlage na mesu ili izgled gotovo providnog telesnog tkiva. Neka od njenih pećinskih okruženja podsećaju na jame naše utrobe – čudnovate, dabome, ali nesumnjivo neodvojive od nas samih.
Uprkos svojoj misteriji, zapetljanjima i režanju, slike Alison Somers su lako svarljive. Ona nas, kao trošna živa bića, ipak povezuje sa svojim podzemnim svetom. Svetom koji moli da bude ispitan, samo da bi nam dao odgovor za koji nismo ni znali da ga tražimo. Apsurd, neizvesnost i šapat smrti u njenom delu približavaju nas umetnici, kao intimno ličnoj, neutaživoj želji da upoznamo funkcionisanje našeg sveta.
Na pitanje da li likovi koje slika žive u njenoj mašti ili su scene koje radi nastale u samom trenutku inspiracije, umetnica je odgovorila:
– Ja zaista ne pristupam svom radu ili stvaranju na takav način – nemam likove po sebi, već, možda, ekspresionističke nadogradnje koje učvršćuju slike. One su manje narativne scene koliko su tu da popune praznine, praznine moje ruke i uma.
U svojim delima umetnica se bavi metaforom sveta izobilja, istražuje aspekte preterane obilnosti i trudi se da što više zakomplikuje objašnjenje šta znači uživati u telu. Kod nje je sve i svako deo grotesknog banketa izobilja, a konzumacija drugih nije transgresivan čin, već neophodan angažman sveta oko njih.
Da postoji parfem koji bi bio napravljen na osnovu njenih slika, on bi morao da bude malo slan, sa cvetnim notama besramnog cveća poput magnolije koja miriše tako neodoljivo žuto kao mokri ogrtač, koitus, kao miris unutrašnjosti čiste životinjske lobanje koja je bila u toploj zemlji, prepoznata i presrećna.
