VELJKO VALJAREVIĆ Sumanuti notar klasike zelenog posmatrane iz sasvim ličnog ugla

Veljko Valjarević (1991) srpski je slikar mlađe generacije, čija umetnost obiluje jedinstvenim pristupom. Budući da slovi za jednog od najperspektivnijih mladih srpskih slikara i perjanicu novog talasa u fantastičnom i nadrealističkom slikarstvu, nije neobično da je za sliku Pad 2O21. godine osvojio nagradu Perspektiva Bijenala fantastike za najboljeg mladog stvaraoca.

Pejzaž igra centralnu ulogu u Valjarevićevim radovima. On duboko oseća povezanost s prirodom i često prikazuje pastoralne pejzaže s bogatim detaljima i sofisticiranom paletom. Plavozelena boja, koja dominira na njegovim platnima, simbolizuje prirodu, rast i ravnotežu, istovremeno stvarajući osećaj mira. Osim pejzaža, Valjarević često svoja dela nadograđuje natprirodnim i religijskim motivima, dodajući im dubinu i kompleksnost, izazivajući, istovremeno, posmatrača da razmišlja o duhovnim aspektima života. Njegova umetnost je i lična i intimna, ona odražava njegovo sopstveno viđenje umetnika kroz emocionalnu iskustvenost sveta.

Opisujući svoj pristup stvaranju kao „neofiguralizam“, Valjarević se usredsređuje na savremenu figuralnu umetnost, kombinujući klasične elemente sa svojim ličnim tumačenjem.

Naslovi njegovih slika su često nekonvencionalni, jer se autor igra pojmovima i sastavlja nespojive elemente ne bi li dodatno naglasio teme svojih dela.

Kroz svoje slike, Valjarević stvara umetnički prostor u kojem se priroda i nadrealnost spajaju, podstičući posmatrača na introspekciju i razmišljanje o dubokim onostranim temama. Njegova umetnost pruža utočište od globalnih tragedija, prikazujući prirodni svet obogaćen spiritualnim i natprirodnim elementima.

Umetnik je dosad izlagao na preko trideset grupnih, a realizovao petnaest samostalnih izložbi. Zastupljen je u nekoliko knjiga i eseja o crtežu.

Da li ste imali uzore u slikarstvu i koje?

– Svakako da su tokom studiranja slikarstva pojedini slikari uticali, a pojedini će uticati nešto kasnije na mene i moj rad. Kako se slikarstvo razvijalo, tako se i moj odnos prema određenim stvarima menjao. Ne mogu da govorim o uzorima, ali bih mogao o fascinaciji slikama s kojima sam se susretao. Međutim, za to bi nam  bilo potrebno mnogo vremena. Ili života…

Šta vas je opredelilo ka savremenoj figuraciji?

– Figuracija je, bar za mene, svakako jedan od najinteresantnijih oblika izražavanja kada je o slikarstvu reč. Bilo je nekako prirodno da u mom ataku na slikarstvo to bude figura ili bar nešto što je približno tome. Rekao bih da sam svoje slikarstvo izvukao iz figuracije, diveći se nekim božanstvenim slikama koje su odisale lakoćom i nestvarnom energijom, ali nisam znao kuda će me ta avantura kasnije odvesti.

Nazivi vaših slika su podosta neobični i pomalo cinični (Dama sa brkovima u vrtu bluda, Afrikanac i krst u japanskom vrtu), šta njima želite da postignete?

–  Slažem se s vašom konstatacijom. Mislim da zapravo taj momenat „šta želim time da postignem“ može biti upravo jedan od rezultata. Nekako mi se čini da naracija u naslovu rada mora biti u dosluhu s onim što je slikom predstavljeno, ali isto tako mislim da naslov ne bi trebalo da prevaziđe sam rad – on treba da ga upotpuni i zaokruži. Možda, ponekad, ime treba da bude momenat koji iritira ili provocira.

Koje tehniku radije koristite – crtež ili sliku?

– Kod mene su podjednako prisutni crtež i slika. U poslednje vreme i jednom i drugom mediju dajem prostora za eksperimentisanje, tako da se ne ograničavam isključivo na slikarsku tehniku u slici ili crtačku u crtežu. To mi pruža mogučnost da proširim formu samog medija. Ali u osnovi, svakako, kada je u pitanju slika, jeste ulje, kao što je kod crteža tuš. Dakle, polazim od klasičnog ka nečemu novom.

Vaše slike su veoma intimne, da li vas plaši toliko ogoljavanje pred nepoznatim posmatračima?

–  Mislim da je to jedini način da budete iskreni, da kažete sve o o sebi. Čini mi se da je maksimum koji možete postići najdublje zaranjanje u sebe, u svoju unutrašnjost. A tamo treba pronaći sve, pa kasnije to preneti na platno i pokazati svima. Pored toga što želimo da kažemo nešto o sebi, trebalo bi govoriti i na globalnom nivou kako bi posmatrač, ipak, mogao da, naravno koliko je i ukoliko je moguće, reaguje na emociju.

Da li ste i dalje u zelenoj fazi ili ste dali šanse drugim kolorima?

–  Kolorit se menjao radikalno, ali zelena boja nekako je i dalje tu, kao da je još nisam potrošio, kao da nisam dovoljno rekao o svemu tim zelenim tonom. Mislim da je vreme da se ide dalje, ali ponekad se osvrnem unazad. Recimo, kada se setite nečega, poželite da iskoristitetu priliku da upotpunite taj deo u životu. Sliku ne možemo zatvoriti: ona se iznova i iznova može raditi, nadograđivati. Ono što je najinteresantnije jeste spontanost – to je iznenađenje i za samog stvaraoca.

Šta je za vas prestavljao zeleni pejzaž nekad, a šta je on sad?

–  Pejzaž je za mene nekakav beskraj; jedino šta vas opominje jeste linija horizonta, a sa njom se treba igrati, uhvatiti je i poremetiti sve. Nikada nisam gledao na pejzaž iz daljine – ja sam  u njemu. Zapravo, ja sam duboko u šumi i svešto se dešava, dešava se tu, u toj divljini koja zrači, u mom slučaju,dubokim zelenilom.

Kod vas su figure uvek svetlih boja s jedne strane u odnosu na zeleni pejzaž – da li to da razumemo kao kontrast ili sintezu?

–  Rekao bih da je to simbol svetlosti. Iako ponekad zarobljeni u flori svojim intenzitetom, elementi simbolizuju svetlost. Ta svetlost razbija tminu i opravdava čitav taj svet koji se gomila na slikama. To je svetlost u dubokoj noći, a jedan protagonista – Mesec – kazuje sve.

U poslednjih par godina na vašim radovima počela su da se pojavljuju ženska tela – šta ona za vas predstavljaju?

–  Mogao bih reći da je ženska figura i ranije bila prisutna, ali ne u tolikoj meri. Sada ona donosi nešto novo: ona predstavlja plod. Ponekad imamo utisak da se, na centralnom delu slike, dešava rađanje čitavog jednog sveta, što je nekakvo iskazivanje poštovanja prema materinskom principu.

Koliko vremena provedete slikajući? Kada znate da je trenutak da prestanete s radom? 

–  Trudim se da što više radim, iako to ponekad nije moguće. Nažalost, slikarstvo se danas ne odvija samo u ateljeu: potrebno je puno elemenata da bi umetnik opstao. Slikarstvo je težak put turbulentnog sadržaja, nepredviljiv I ponekad okrutan. Svakako, najlepše je zaroniti u sliku i iz sve snage raditi, a kada vas slika zamori, trebalo bi stati – tada se dešava mirenje pošto se, posle nekog vremena, vratite slici i sagledate dokle ste stigli.