Željko Đurović Vizelna senzacija protkana strasnim kolorom

Umetnik Željko Đurović (1956-) nikog ne ostavljaju ravnodušnim, a njegove slike osećaju se iz stomaka. Prepoznatljiv kolorit koji istovremeno i vrišti i zavodi obavijen je velom misterije kao putokaz do srca zavodljivih nimfi koje pozivaju u vrtlog autorove mašte. Dobitnih brojnih nagrada, dosad je učestvovao na preko 350 grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu te važi za jednog od najeminentnijih prdstavnika domaće scene fantastične umetnosti.

Nije neobično da genijalni ljudi u svojoj zemlji ne naiđu na razumevanje okoline ali negde drugde na planeti ga uvažavaju. Preko bare nižete uspehe, ali čini se da vas kod nas nema u onoj meri u kojoj bi trebalo?

– Prošla su vremena kada se svet osvajao, mnogo elemenata treba da se skocka da bi se to postiglo. Ali, jedno je sigurno. Potrebna je velika urbana sredina da bi umetnik verifikovao svoje delo. Ja izbegavam reč umetnik. Da bi se za nekog stvaraoca reklo da je umetnik, trebalo je da prođu decenije dokazivanja i stvaranja, a danas se za mladog čoveka koji je tek završio studije kaže se da je već umetnik. Sve je urušeno. Sve može da prođe pod pojmom umetnosti. Reći za nekog da je genije sasvim je normalna stvar. Ja to ne prihvatam. Zbog porušenih vrednosti, instant života i stava  da je to sve igra koja je dovoljna da zadovolji neki trend, modu ili ideju kuratora, izgubilo se ono što je nekada prestavljalo umetnika. Talenat, znanje, majstorstvo, ideja i ono što je najvažnije – izgubilo se ono što se nalazi iznad racionalnog tumačenja dela. A to je ono što se oseća, što fascinira posmatrača, ono što se nikakvim objašnjenjem ne može dokučiti. Želim da pravim slike koje posmatrača uvlače u nove svetove i da mu pružim vizuelnu senzaciju i lepotu jer verujem u dobrotu, emociju i ljubav.

Član sam već deset godina međunarodne umetničke grupe LIBELLULE koju je osnovao francuski slikar Lukas Kandl   često izlažemo po evropskim gradovima. Uvek krećemo od Pariza sa salona Comparaisons koji se održava u Grand Paleu. Grupa neguje sliku, fantastično i vizionarsko slikarstvo i naše je radove u proteklih deset godina videlo preko pola miliona posetilaca. To je zvaničan podatak jer se izlozbe održavaju u renomiranim galerijama i muzejima.

Nema kontinenta gde nisu moje slike. Danas je sve povezano i sve dostupno, komunikacija je brza i laka, tako da vaše stvaralaštvo može istovremeno da posmatra ceo svet. Muzej Grije u Švajcarskoj otkupio je nekoliko mojih slika posle moje samostalne izložbe koju sam ima u njemu i sada su u stalnoj postavci pored najvećih imena svetskog slikarstva fantastike. I to je nešto što vam je drago, što vas gura napred. Ali to ne sme da vas uspava, ne treba se osvrtati, treba samo ići napred. Na kamen koji se kotrlja mahovina se ne hvata.

Vlada mišljenje da ako želiš da privučeš pažnju na sliku staviš dete ili nagu ženu. Kakav je vaš stav prema banalnom u erotici?

– Šta god da staviš, bilo kojom temom da se baviš, ako nije likovno opravdano neće izazvati pažnju. Sve je viđeno, svakakve gadosti, banalnosti. Svetu su potrebni ljubav, vera i lepota ispričane bogatim likovnim jezikom.

Nimfe na vašim platnima su i čedne i razuzdane. Da li u njihovom svetu ima mesta za muškarce?

– Ja predstavljam senzualnu ženu nalik na morsku nimfu koja je privlačna ali i opasna kao nepredvidivo more a krije tajne poput njegovih dubina. Žena je moja temeljna i trajna preokupacija. Ona je duša sveta i najblistavije delo prirode i kao takvu, teško ju je zaobići. Meni je najbliža mitska priča o ženinoj neraskidivoj vezi s prirodom. Zato je i smeštena u središtu prirode. Erotična žena je simbol života, rađanja, ljubavi, alu može, baš poput sirene, da postane fatalna i odvede u smrt.

Sve što sam nacrtao i naslikao je u slavu žene i obožavanja ženskog tela čuvajući se banalnosti i vulgarnosti, tražeći ono najlepše i najuzbudljivije. Trudim se da svoju emociju ugradim u delo i prenesem je na posmatrača. Taj svoj san i potragu za savršenstvom žene sam potpomogao specifičnim koloritom.

Ta likovna fantastika sa ženom i njenom erotikom je uvek u centru, silovita i neobuzdana, ostrašćena, divlja i čedna u isti mah, izražena je likovnim sredstvima koja se nikakvom zakonu neće povinovati osim unutrašnjem diktatu mojih emocija i bezgraničnom poverenju u nadahnuće i inspiraciju traženu kroz svakodnevni kontinuirani rad.

U celom mom stvaralaštvu dominantna je telesna nadraženost, sija požudni eros zdrave ljubavi daleko od prljavštine i trulosti savremenog sveta. Žena je ta koja stoji na izvoru i utočištu života, erotična i poželjna, plodna, rasplamsana od vatre iskušenja ili smirena talasanjem mora.

Vaše slike odlikuje jarki kolorit, da li imate omiljenu paletu boja i šta ona za vas simbolizuje?

– Moja opčinjenost „agresivnim koloritom“ potiče od mojih najranijih dana bavljenja slikarstvom. Specifična jaka mediteranska paleta nudi čitav spektar – od zalaska sunca do dna mora, od vrelog podneva do hladnih dubina. Spoj gotovo fluorescentnih jakih boja s modroplavom simboliše život Mediterana na kopnu, kao i pod vodom. Slikajući želim da svakoj boji dam ono njeno prirodno božansko svojstvo i mešam je s drugom, trudeći se da nikad ne ugrozim njen kvalitet. Kako govore neki kritičari -protivnici mog kolorita ovde, u suštoj je suprotnosti sa kritikom van zemlje, koja me obasipa komplimentima za kolorit i navode ga kao glavnu karakteristiku moje slikarske poetike. Bojom želim da obasjam unutrašnje čovekove prostore.

Vi, dakle, bojom zapravo gradite snoliku, paralelnu dimenziju?

– Bojom sam fasciniran od početka, bojom u svom izvornom obliku i verujem da je ona glavni pokretač pri doživljaju slike i sa drugim elementima je u čvrstoj vezi. Kolor koji ne pripada realnom svetu doprinosi da motiv postane čudnovat, izmešten iz realnosti i smešten u drugu dimenziju, sanjanu. Ti neočekivani sudari boja i način slikanja (optičko mešanje boje) koji sam razvijao čine da slika deluje fluorescentno. Boju tretiram kvalitativno i kvantitativno tražeći u njoj svetlost i energiju. Dok slikam želim da posmatrač dobije želju da zakorači u sliku, u taj prostor i da se kreće predelima mojih snova. Boja postaje izraz mog duševnog stanja, uporište simboličke misli i emocija ali i glavni činilac u gradnji nadrealne slike. Moje slike se doživljavaju stomakom, ili se vole ili ne vole. Ljubav na prvi pogled…

Ako bismo rekli da radovi ukazuju na duševno stanje svoga tvorca, kako biste ih definisali u pet pojmova?

Energetski. Barokni. Pozitivni. Erotski. Čulni.

Vidna je vaša povezanost s Mediteranom  i „velikom vodom“?

– Ja sam Mediteranac po čulnosti, erotizmu, estetizmu i svim drugim elementima  i nekako mi je normalno da su žena, žensko telo, voda, sunce i kamen utisnuti  u moj genetski kod. Prva erotska iskustva, toplinu i mirise osetio sam na moru. Prve crteže sam pravio u pesku i nervirao se kada ih talas izbriše, ali to nisam doživljavao kao gubitak, već kao njihovo putovanje u plava  prostranstva vode i neba, s nadom da će ih neko na drugoj obali, strani, videti.

U svojoj karijeri sam se puno puta susretao s pitanjima vode u razgovorima sa publikom i kritikom i to mi je uvek izazivalo čuđenje. Zašto? Tvrdio sam da ja ne slikam vodu u svom pojavnom obliku. To je bila ona prva reakcija jer se trudim da ono podsvesno u meni ne verbalizujem i objašnjavam i svesno bežim od toga i danas.

Šta za vas voda simbolizuje?

Voda donosi život, snagu i čistoću kako na duhovnom tako i na telesnom planu. Voda je život ali i smrt, voda je plodnost i beskrajna plovidba. A beskrajna plovidba je i umetničko putovanje.

U simbolu vode sadržan je i simbol krvi koja je povezana sa suncem i vatrom tako da sam slikajući svoje najvatrenije i plamteće slike sa ženskim figurama u levitirajućim pozama sa spiralnim lelujavim formama pod vibracijama svetlosti koje asociraju na presijavanje kroz vodu dajući im neku magiju, doživljavao da na njih posmatrač reaguje kao na podvodne motive.

Kako se pripremate za svoj rad? Gde nalazite inspiraciju?

– Od kada sam završio studije slikarstva, nema dana a da ja nisam u svom ateljeu. Svakodnevni, kontinuirani rad je ključ za ideje i stvaranje. Naravno, svi drugi vidovi umetnosti, literatura, muzika, film, fotografija, doprinose da se likovna poetika, kojom se bavim, obogaćuje i razvija  Sumnja u svoj rad, analiza urađenog doprinose da se stalno ide napred i traže nova likovna rešenja.

Čime se vodite kad slici dajete naziv?

– Verujem da je Ime sudbina. Ime se pojavljuje samo pri kraju rada na slici. Celu sliku nikad ne smišljam unapred pa tako ni ime. To je avantura koja traje od samog početka, kako koloristička, pa tako i crtačka. Ako umetnik iznenadi sebe, iznenadiće i posmatrača. Za svaku sliku imam karakterističnu priču. Nikad se ne dešava nešto šablonski, od samog početka pa do trenutka kada napusti moj atelje. Kao da sama slika traži ko će da je poseduje i obično ode kod dobrih, pozitivnih i plemenitih ljudi.

Da li imate omiljenu tehniku?

Da, što se tiče slikarstva isključivo je uljana tehnika, ulje na platnu ili dasci. Boja je erotski element slike, suprotno muževnom crtežu, koji ponekad ima nešto demonsko i surovo. Što se tiče crteža, to su tuš i pero. Crtež je moje utočiste i moja tvrđava. Dosledni sam borac za dostojanstvo crteža kao samostalne umetničke discipline. Rezanje papira perom i slivanje tuša u tu razderotinu me nekako asocira na oplodnju i ljubavni čin.

Dosad ste imali bezmalo 50 samostalnih izložbi a i izlagali ste u  švajcarskom zamku Grije te na velikoj svetskoj izložbi fantastične umetnosti u Veneciji. Da li biste izdvojili neku kao vama posebno značajnu i zašto?

– To su oni trenuci koji se nikada u životu ne zaboravljaju. Izlagati na tako značajnim manifestacijama, s najpoznatijim umetnicima iz oblasti fantastične umetnosti, dobijati pohvale za svoj rad od takvih ljudi i sve to uraditi sam bez ičije pomoći institucija ili države, samo može da vas učvrsti u stavu da to što radite je kvalitetno, interesantno za publiku i da priča univerzalnim jezikom koji svi razumeju. I publika i kritika slažu se u jednoj stvari, a to je da moje slike odišu fantastičnim koloritom iz kojeg zrači energija. To je valjda taj univerzalni jezik umetnosti. Kada se pređe granica racionalnog tumačenja slike i uđete u onu gornju sferu onda pričate univerzalnim jezikom. Svaka izložba je značajna, kako u maloj sredini, tako i u velikom centru likovne umetnosti i svaku treba raditi maksimalno profesionalno. Uvek se nađe neka zahvalna duša za napor koji ste uložili.