RIČARD DAD Genijalni vilenjak iz ludnice
Nepravedno skrajnut, viktorijanski umetnik Ričard Dad (1817-1886) naslikao je izuzetna, veoma detaljna platna ispunjena vilama i drugim magičnim stvorenjima. Smatra se začetnikom vilinske fantazije, ogrankom fantastične umetnosti.
Dadin rani život bio je poprilično dosadan. Rođen je u Kentu 1817. godine, a njegova porodica se preselila u London kada je imao 18 godina. Dve godine kasnije upisao je Kraljevsku akademiju a dobio je nagrade za svoje radove, mada fokusiran na prilično tradicionalnu seriju šekspirovskih ilustracija.
Ričardov život je imao tužan i pomalo bizaran zaokret tokom putovanja po Evropi i Bliskom istoku sa svojim pokroviteljem, ser Tomasom Filipsom. On ga je zaposlio da skicira njihova putovanja, što je uspešno i radio. Njih dvojica su započeli svoje putovanje u julu 1842, prešavši Alpe i istražujući Veneciju, pre nego što su, između ostalih gradova, otplovili u Grčku, Konstantinopolj (današnji Istanbul), Kipar, Bejrut i Jerusalim. Tata je počeo da pati od čestih i jakih glavobolja. Nakon što se upoznao s prikazima egipatskog boga Ozirisa u Kairu, postao je paranoičan i čak i pretio svom meceni. Počeo je, naime, da razvija fiks-ideju da je on zapravo izabrani Ozirisov sin i da je njegova jedina svrha da uništi agente đavola na ovom svetu.
Kada se vratio u London, Ričarda je otac odveo na pregled u bolnicu za ludake Svetog Luke, gde su procenili da umetnik pati od ludila. Otac i sin su otputovali kući a otac je imao za cilj da ubedi svog potomka da se leči. Međutim, u jednoj od večernjih šetnji, Ričard je u napadu paranoje usmrtio svog oca i pobegao za Francusku. Verovatno bi i prošao neopaženo da nije usput napao i jednog turistu u vozu, te ga je policija ubrzo sustigla i pritvorila. Kada su pretražili njegov studio u potrazi za tragovima, pronašđeno su slike prijatelja i poznanika koje je napravio sa prerezanim grlima, što sugeriše da je ubistvo oca ipak bilo s predumišljajem.
Dad je bio među prvim osuđenim kriminalcima u Britaniji iz viktorijanskog doba koji je proglašen ludim, a ne krivim za ubistvo, što bi impliciralo pogubljenje. Umesto toga, Dad je osuđen na institucionalizaciju u azilu do kraja života, što znači naredne 42 godine. Smešten je na odeljenje za mentalno obolele kriminalce čuvene bolnice Bedlam, gde boravi do 1864. godine, kada biva prebačen u bolnicu Brodmur, gde je i umro, 1886.
Azil za mentalno obolele je postao njegov atelje i utočište u kojem je proizveo većinu svojih maštovitih slika.
U njegovom najpoznatijem delu Majstorski udarac vilinskog drvoseče (1855–1864), koje se vodi kao remek-delo vilinskog slikarstva, cveće, lišće i stabljike trave šire se preko platna, ustupajući mesto magičnom svetu minijaturnih figura u fantastičnim haljinama i krunama. Okupljaju se oko gospodina u smeđom odelu koji se sprema da preseče žir na dva dela sekirom. Dad je napisao i pesmu „Eliminacija slike i njene teme – zvane Drvosečin majstorski udarac“ koja objašnjava identitet ličnosti slike i pruža neke nagoveštaje o smislu same scene. Vlinski konjušar, patuljak monah, političar, vilinski kicoš, služavke, pedagog, pauk tkač, arhimag samo su nekiod likova koje se pojavljuju na slici – sve u svemu prilično neobičan, ali vrlo intrigantan melanž likova.
Zanimljivo je da su mnogi savremeni umetnici bivali inspirisani zaostavštinom ovog zanimljivog umetnika – Fredi Merkjuri je 1974. inspirisan Ričardovim Drvosečom komponovao pesmu The Fairy Feller’s Master-Stroke, Anđela Karter je napisala radio-dramu o životu metnika, dok Tifani, glavna junakinja, knjige Terija Pračeta Sloboda narodu (The Wee Free Men), pronalazi sliku Drvoseče i i kasnije beži iz sna smeštenih u okviru slike. U napomeni autora, Pračet opisuje sliku i daje kratak, ali saosećajan sažetak Dadove lične istorije i borbe umetnika s mentalnom bolešću.
Baš kao što je on, u muci svoje bolesti, reinterpretirao svoj svet u simboličkim figurama i arhetipovima – sada je i sam postao simbol vilinskih magnovenja.