PREDRAG PEĐA MILOŠEVIĆ Poetski koncert-majstor simboličnih prikaza

Slike Predraga Peđe Miloševića (1960) toplih vibrantnih tonova nastaju na osnovu iskustva starih majstora i zavodljivo pozivaju da budu tumačane. Poput pravih koketi one tačno znaju šta da kažu i pokažu da bi zadržale pozornost posmatrača i uvukle ga u lavirinte svojih simboličnih puteva.

Živeli ste i stvarali  u Španiji i evidentan je uticaj starih majstora na vas. Da li ste imali neke uzore dok ste stasavali kao umetnik?

– U periodu odrastanja uglavnom su to bili slikari vibrantnog svetla – Đorđone, Ticijan, Karavađo, Velaskez… Kasnije sam s radošću otkrivao slikare koji su svet za sebe, ali ih najčešće svrstavaju u prerafaelite, simboliste, nadrealiste… U njihovim slikama uglavnom je izraženo prisustvo metafizičkog.

Šta treba da ima slika da bi zadržala pažnju posmatrača i podstakla ga na introspekciju? Ili je dovoljnop ostojanje samo neke emocije?

– Treba da ima alfa sastojak, ili kako ga naziva Borhes Alef, čije prisustvo osećamo, ali videti ga i sagledati ne možemo baš uvek. Uobličiti emociju i metafizičku spoznaju i preneti ih kroz umetnička, (slikarska) sredstva drugome je verovatno najljudskija pojava i vrhunska veština. Ako u prvom kontaktu s delom posmatrač ne oseti prisustvo Alefa, nema daljeg ulaska u sliku.

Moć spoznaje se najviše oslanja na vizuelno, na svakodnevne slike života, pa se tako i razvio jezik simbola koji svesno ili nesvesno koristimo. Izražajnost dela nije samo u ekspresiji boje, poteza i tekstura, u njegovoj slikovitosti, već i u simboličnom sadržaju. Da, posmatrač mora biti pripremljen i sa civilizacijskim korpusom znanja da bi mogao percepirati delo i otkriti Alefa.

Vaše slike su pune detalja i vrlo su dramaturški bogate – da li ih stvarate na osnovu neke svoje prethodno smišljene priče ili se scene nižu u samom procesu stvaranja?

– Prepoznati likovnu dramaturgiju i priču koja se najbolje priča likovnim jezikom i ne stvarati ilustraciju već sliku bio bi primarni pristup. Slike kao i reči ne možemo tako lako izmišljati, ipak moraju biti čitljive. Uvek mi je bio izazov da arhetipske vrednosti slike iz određene epohe sublimiram i iskoristim u svom slikarstvu, ali sa ličnim akcentom i u nekom dodatom značenju. Ako je posmatrač pripremlje,n u mojoj slici može videti i osetiti višeslojnost koja će ga zadržati i uvući u dublja značenja slike koja će dalje razvijati sopstvenim bićem. Insistiram na višem redu sa simbiličkim potekstom. Moje slikarstvo traži obrazovanog i emotivno izgrađenog posmatrača kome ne treba površna šokantnost i lažni oportunizam. Postoji li takav posmatrač? Da li se on rađa ili postaje? U svakome od nas je, ali moramo ga negovati.

Da li vam smeta mogućnost da posmatrač ne prozre simbole kojima ste se bavili na svojim slikama (krojačke lutke, anđeli, paunovi)?

– Čovek je lakoverno biće i mora da veruje u nešto.  Slikarska veština i emocija sugestivnom snagom mogu dovesti posmatrača do uvida u simboliku detalja slike i bez semiotskih predznanja. Ponekad mi se javi vlasnik neke moje slike i kaže mi da je nešto otkrio u slici i pita me da li se slažem? Naravno da odobravam, svako kretanje u slici je i njeno širenje i produbljivanje.

Pobornik ste klasičnog figuratovnog pristupa u slikarstvu, da li ovdašnja moderna publika ima sluha za retro tokove?

– Arheologija kaže da je apstrakcija ipak starija od figuracije, pa je bar malo više retro. Logička pozicija gledanja na umetnost ne privlači. Mnogo je važniji novi način i sušinski sadržaj dela. U tome neko delo može biti zaista moderno. Možda smo svedoci konstantnog preispitivanja vrednosti, a moje je da se potrudim da ne slikam po očekivanjima kritike i publike, već po nalozima svoga bića.

Šta je, prema vašem mišljenju, uloga umetnika u današnjem vremenu?

– Bertrand Rasel je rekao da je veoma pogubno verovanje da je posao koji radiš strašno važan. Umetnici, njihova dela i sam način na koji ih stvaraju možda najviše doprinose ravnoteži stvarnosti s idejama mašte, odnosno razvijanju moći prepoznavanja važno – ne važno, šta je moguće, a šta nemoguće. Tu se negde krije i estetski fenomen te ravnoteže: harmonija.

Kako da on obezbedi sebe da će trajati i kad ga ne bude?

– Imam veliko zadovoljstvo u samom praktikovanju svoje slikarske veštine, pa mi opšti aplauz ponekad veoma smeta. Ako sam naslikao dobru sliku koja ima svoj sopstveni svet ona će se u kontaktu s posmatračem širiti i produbljivati i imati uvek neki novi život. Pridavanjem značaja umetnosti pridajemo značaj zajednici, sebi, Čoveku.

Stiče se utisak da je u današnje vreme za sve a naročito za umetnike bitan lični marketing. Kakav je vaš stav povodom toga?

– Onog trenutka kada su novinari i kritičari počeli da se više bave sopstvenom promocijom, a ne važnošću umetničkog rada, umetnicima nije ništa drugo preostalo  nego da na sve načine i svim sredstvima promovišu svoj rad. Postoje i umetnici koji više promovišu sebe i hrane sopstveni ego, pa njihovi radovi bez tog napumpanog ega i ne postoje. Pažljivim biranjem izlagačkih prostora gde ćemo prikazati i izložiti svoje radove mi biramo i publiku i kritiku. Institucije u kulturi se stalno sele, kako je Derida primetio, pa treba prepoznati ta kretanja, prepoznati mesta i osobe  koje će dati podršku i uvećati naš rad. U eri kada je loša vest dobra vest umetnost je na poslednjim stranicama ili uopšte nije prisutna. Zašto vest o saobraćajnoj nesreći ima više klikova nego vest o premijeri pozorišne predstave, pa zašto urednici i vlasnici medija ne vide poguban uticaj loših vesti?

Naravno, umetnicima preostaje donkihotovska borba za lepšu stranu ljudske prirode. U toj borbi ponekada koriste i fenomen loše vesti.

Da li postoji neka predstava/prizor koji biste voleli da naslikate ali vam stalno izmiče?

– Da, naravno da postoji! Svet je pun magičnih slika koje čekaju da se naš um izoštri. One dolaze nekim kosmičkim redom, neko ima uvid u njih,a  neko će tek da ih vidi.

Kako izgleda trenutak kada ste zadovoljni onim što ste naslikali te odlažete četkicu?

– Počinjanje nove slike je velika radost. Nešto do tada neuhvatljivo, stalno prisutno i pulsirajuće želim uobličiti. U početku se sve kreće kako hoću, kako želim. Kada slika dobije svoje fizičko ispunjenje crtežom, bojom, neko bi pomislio – završena je, međutim istinski rad na slici tek počinje. To je najteži, ali i najuzbudljiviji deo, stvaranje višeg reda i male lične  kosmičke entropije. Prepravljanje lepih i slikovito naslikanih delova slike, koji prosto nisu Ja, znak je skorog završetka slike. Finalni dodiri su, kao u teatru, katarzični i moraju naslutiti konačni rasplet.