PEĐA TODOROVIĆ Lakokrili čuvar snolikih arheo-nalazišta
Predrag Peđa Todorović (1967) umetnik je koji teži višedeminzionalnim prikazima, mudro težeći ka stvaranju vlastitog horizonta, odskočici ka ličnom nebu. On se, putem dijaloga s prošlošću, ali sa savremenim, kroz lični molog, trudi da sagleda, uvidu vlastitu svet i preda da posmatraču na pozlaćenom poslužavniku. njegove teme su poput iskri unutarnjeg snoviđenja – mnogobrojne.
U kom trenutku svog sazrevanja ste znali da ćete se baviti umetnošću?
– Još u svom najranijem detinjstvu. Sećam se jednog sna u kojem je glavni motiv bio maleni, raskošni paun. U snu sam osvestio svoju želju da se ta ptica pojavi i u stvarnosti. Kada sam se probudio, moje šake su štitile to sanjano priviđenje, ali kada sam ih otklopio , bio sam iznenađen što biće nije bilo preneseno iz sna. Tada sam shvatio da jedino gde će ono biti ostvareno jeste površina papira, a možda ga mogu i načiniti i u trodimenzionalnom obliku. Ovaj sanjani potsticaj postao je prva iskra mog stvaralačkog puta.
Šta treba da poseduje čovek da bi omogućio detetu da isijava u svem svom sjaju?
– Onu prvu iskonsku želju, težnju da nešto stvori, da bi mogao da obasja a time i oživi neki najskriveniji kutak u sebi. Da bi video sunčevim okom, onako kako dete iskreno gleda.
Koji je zadatak umetnika?
– Zadatak? Možda bi bolja bila reč osećaj – čuvstvo. Čuvstveno je osluhnuto, uviđeno, odnegovano da osvetli ono tajanstveno, ono što se u snu nahodi, što se projavi u trenu i u stvarnosti, ali je nedodirljivo, lakokrilo, sanovido.
Vaši likovi podsećaju na čipkane vinovnike komedije delarte, o čemu oni ćaskaju kad ih ne posmatramo?
– Možda sam upravo ove vinovnike pronašao, posle završenih studija, na jednom putovanju. To putovanje se razlikovalo od mojih dotadašnjih putovanja. To je bilo upoznavanje, u isto vreme prepoznavanje, jednog venecijanskog karnevala, a u suštini oživljavanje davnašnjeg sna. Osećaj u kojem ona strana ogledala postaje tako bliska. Slika više nije samo platno – ona postaje svet za sebe.
O čemu ćaskaju kad ih ne posmatramo, akteri komedija delarte? Možda o nekoj vanvremenskoj, ali opet sveremenoj utopiji? Mada, pardon, utopija je privilegija svevremenih aktera.
Ipak bih prepustio da ih sami osluhnete da biste ih tako bolje razumeli. Ako je umetnost stanje duha koje teži slobodi, da li je anarhija u njoj totalno oslobođenje ili propast?
Kako izgleda trenutak kad vas zavedu muze?
– Nadahnut arijom družbenica Sunčevog boga Apolona, opijen sazdateljstvom duha, nastojim da stvorim i ostvarim san dela. Zato moji posmatrači moraju da poseduju zasanjanost, oslobođenu od floskula i formula, otklonjenu od trenda i bilo kakvih angažmana… Moraju samo da budu iskreni prema sebi da bi širom gledali. Tada će možda osetiti veliko prostranstvo iza horirizonta.
Vaše slike odaju posebnu vrstu smiraja, kako to postižete?
– Smirajem duše, osećajem mira duha.
Bavite se ilustracijom – postoji li neka priča koju biste voleli da ocrtežite a niste?
– To su Hofmanove priče.
To su Ovidijeve – Metamorfoze.
To su neke moje priče.
Ilustracija i jeste san knjige.
Kako ste uspeli da ne podlegnete diktatu savremene umetnosti?
– Verovatno jer ne volim bilo kakve diktate , verovatno jer mi je draže da se raskrilim, perima mašte i sna.
Ali, šta uopšte znači biti savremen?! To je samo činjenično stanje, a umetnost nije i ne može biti činjenica jer umetnost je misija.
Šta smatrate svojim najvećim uspehom?
– Svojim najvećim uspehom smatram sam kreativni čin, odnosno stvaralaštvo. Početak novog dela jeste start za kreaciju. Da je pupoljak odmah ruža, niko ne bi saznao, spoznao lepotu cveta, niti osetio njegov miris.
Da li postoji neki motiv, scena koji vam stalno izmiče ili vas boli?
– Da, to je neizdrž samoga čina. Zato stalno mislim, kreiram i stvaram. Možda sve da bih napokon otvorio svoje dlanove i tamo ugledao svoj najraniji san – pauna.
