SLAVKO KRUNIĆ Majstor nadrealistične satire
Slavko Krunić (1974), slikar koji je široj javnosti poslednje decenije poznat po ilustracijama za Politikin zabavnik, dosad je izlagao je na trideset šest samostalnih i preko dvesta grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Detinjstvo provedeno u majstorskoj radionici oca Dragiše Krunića na Pašinom brdu, opevano u šest epizoda čuvene istoimene serije Zdravka Šotre ostavilo je trajan trag u Krunićevom umetničkom stasavanju.
U kojem trenutku u mladosti ste znali da ćete postati slikar?
– U ranom detinjstvu spoznao sam svu važnost umetnosti. Odrastao sam u neobičnoj majstorskoj radionici/galeriji, u kojoj se u ogromnoj meri negovalo slikarstvo. Kad sam, kasnije, osvestio svoju pripadnost slikarskom svetu, ustanovio sam da mi nije bilo presudno opredeljenje, već prihvatanje obaveze da svakodnevno sebi i drugima dokazujem tu spoznaju.
Da li ste imali neke uzore dok ste gradili svoj stil?
– Kao sedmogodišnjak bio sam preokupiran ljudskim portretima koje sam transformisao na nadrealistički način. Dečja spontanost uvela me je u nadrealistički svet. Istim načinom modelovanja okupiran sam i danas. Određena sofisticirana društvena kritika koja me je najviše inspirisala nalazi se u delima nemačkog renesansnog slikara Lukasa Kranaha. U ovoj paralelnoj stvarnosti odnos estetsko-egzistencijalno suštinski je važan za razvoj umetničkih metafora i paradoksa. Ali ono čemu se posebno divim jeste nadrealni svet na slikama špansko-meksičke slikarke Remedios Varo i srpske slikarke Milene Pavlović Barili, jer je uvek motivisan istom idealističkom težnjom ka stvaranju boljeg društva. Osim što je izrazito usmerena ka opštem, poetika u njihovim delima ima prilično snažan lični identitet, jer svaka njihova slika predstavlja autoportretnu odiseju.
Slikate uglavnom portrete, zašto?
– Afinitet prema portretu umnogome je inspirisan željom da slike imaju što više sagovornika. Lica koje slikam prekrivena su dobrotom i setom: oni su začuđeni svetom u kojem postoje, ali više od svega ovi likovi traže sabesednika sa druge strane.
– Na vašim prikazima nema nadnaravnih bića, a opet se ne može poreći da izmičete realističnim prikazima – ko su i odakle su vaši junaci? Da li vas inspirišu osobe koje srećete ili izmaštavete paralelne univerzume čije su ti likovi deo?
– Odabrao sam da pođem onim likovnim putem koji ide negde mimo postojeće realnosti da bih stigao do imaginarnog prostora i snoviđenja u kojima ću se osećati kao kod kuće. Moji portreti nemaju izvorište u stvarnosti. Galerija ovih lica se napaja na likovnim i literarnim obrascima. To nisu odrazi lica ili ličnosti, već ideje – kritike zaodenute u ruho satire.
Čest motiv na vašim portretima su oči koje idu u šreh, kako ste došli na tu ideju i šta ona predstavlja?
– (Satir)ikonografiju mog rada čine stilizovani ljudski portreti ili figure, komponovani na karikaturalan način, ali gestom koji ne dovodi do jake ironije i bez namere da im se podsmehnem. Jednostavno, reč je o posebnoj vrsti stilizacije. I u sakralnom slikarstvu stilizacija je veoma zastupljena. Napominjem ovo, zato što se portreti koje slikam mogu staviti u zajednički okvir s likovima svetaca. To mi je postalo jasno kada sam uočio sličnost između sudbina svetaca i junaka satire. U oba slučaja, po nekom modelu, neizbežna je tragična kob. Ali, kada je u pitanju satira, ozbiljnost nas propisno podstiče na smeh. Ovakav vid interpretacije i odnosa prema surovoj realnosti najedanput me je osvojio. Poželeo sam da postavim svoje junake u jedan takav bezbedan okvir kako bih bio uveren da će svima biti ugodno, čak i u nezgodnoj situaciji.
Da li, dok stvarate, imate neke posebne uslove koji su vam potrebni (muzika, doba dana)? I kako uopšte dolazite do ideje šta ćete slikati? Opišite nam taj snoliki pohod muza?
– Nisam siguran odakle dolaze muze. Ne pokušavam to ni da otkrijem. Primećujem samo da su postale osetljive na buku. Zbog toga najčešće za radne sate biram one večernje, kada se sve utiša.
A ideje? Njihov relevantniji naziv je: čarolija. To je sve ono za šta nismo zaslužni, svaka slučajnost koja se neplanirano desi.
Kakave emocije u vama budi prazno platno?
– Osećam ga kao šum.
Imena vaših radova uvek imaju neku vrcavu konotaciju – da li verujete da humor čini gorke pilule svakodnevice lako svarljivim?
– Doza humora u umetnosti samoj realnosti daje mitološku dimenziju. Samim tim, nudi otklon od postojeće stvarnosti.
Kako birate te naslove slika?
Naziv slike dodajem na kraju. On je kao ukras na torti. Ali sam sklon da, povrh šlaga, umesto jagode za prilog, podmetnem ljutu papriku. Zgodan način da se izbegne sladunjavost. Dobar naslov je pravi balans za sliku koja je rasterećena preterane priče.
Likove s vaših slika opevali su u pričama Sanja Domazet, i David Albahari, Nemanja Mitrović, Mirjana Ognjanović, francuskom književnicom Elodi Pinel, muzičar Bil Guld, da li vas privlači da se i vi sami otisnete u avanturu pisanja?
– Imam ludu sreću da su značajni kulturni delatnici pristali da svojim pričama ožive portrete koje stvaram. Poigravajući se sa realnošću istorijskih data, likove s mojih slika pretvorili su u autonomne ličnosti. Radije prepuštam drugima avanturu pisanja ovakvih neobičnih tumačenja, jer je to svrsishodan način da moji likovi dobiju što veću samostalnost.
Da li postoji neka predmet/slika od koje/ga ne želite da se rastanete ni po koju cenu?
– Radovi koji su mi od posebne važnosti već su u vlasništvu mog naslednika. Uglavnom su to slike koje su osvanule na naslovnim stranama „Politikinog zabavnika“.
U poslednje vreme umesto u ram, slike smeštate u „konzerve“ od ribe?
– U pitanju su portreti smešteni u limene kutije za sardine. One su, naravno, posebne izrade, i reflektuju moguće hirove. Trudim se da stvorim specifičan narativ koji treba shvatiti kao lapidarnu i sublimisanu motivsku predstavu.
Šta se trenutno kuva u kujni Slavka Krunića i željno iščekuje svoju premijeru?
– U pripremi je knjiga „Uprava neukaljanih časti“ u izdanju novosadske „Akademske knjige“, u kojoj će biti predstavljeni moji najznačajniji radovi. Svaku sliku prati priča Mirjane Ognjanović, čija su tumačenja svojevrsne izmaštane biografije koje nude zanimljivu realnost. Onu nepostojeću.
„Slavko Krunić i Mirjana Ognjanović su najbolji tamo gde većina pisaca i slikara počinju da zamuckuju i da se gube u prostoru između reči i slika. U tom prostoru oni pronalaze nove priče i slike, i pretvaraju staru tišinu u novi glas“, zabeležio je povodom izlaska ove knjige naš poznati književnik David Albahari