PETAR MOŠIĆ Duh starih majstora pretočen u sublimaciju kritičkog realizma i metafizičkih svojstava klasičnog slikarstva

Umetnik Petar Mošić (1981) svojim prepoznatljivim stilom polako ali sigurno osvaja planetu. Slike rađene u maniru starih majstora, obavijene misterijom i teskobnim nagađanjima o sudbinama junaka s platna, nikog ne ostavljaju ravnodušnim. Učestvovao je na 13 samostalnih i preko stotinu grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu, kao i u brojnim međunarodnim projektima i rezidencijama. Iako je vetaran na sceni, izgleda kao da njegovo vreme tek dolazi jer ima armiju stručnih obožavalaca kod nas, ali i u svetu.

U kojem trenutku u životu ste znali da će vam umetnost biti poziv?

– Ljubav prema umetnosti postoji od kako znam za sebe. Od malih nogu sam želeo da budem slikar i ta želja i strast prema slikarstvu me ne napuštaju ni danas. Taj adrenalin dok stvaram neko umetničko delo ili otvaram samostalnu izložbu ne može da se meri ni sa čim drugim. Čak ni svi problemi sa kojima se kao samostalni umetnik suočavam u Srbiji ne remete moj stav i odnos koji imam prema slikarstvu.

Kojom tehnikom stvarate i da li imate uzore u starim majstorima čiji je uticaj evidentan?

– Za tradicionalan pristup u slikanju (tehnika ulje na platnu) bio sam zainteresovan od samog početka svog profesionalnog bavljenja slikarstvom. Sebe smatram umetnikom realizma čiji su motivi društveno angažovani kao oblik kritičkog odgovora na svet u kome živimo, dok sa tehničke strane (način na koji kadriram naslikanu scenu, rešavam formu, dočaravam svetlo i atmosferu i slično), moje slikarstvo vuče korene iz renesansne i barokne umetnosti. Zato su mi dela Rembranta i Karavađa velika inspiracija i primeri vrhunske likovnosti kroz čitavu istoriju vizuelnih umetnosti.

Kako izgleda trenutak kad dobijete inspiraciju za neku sliku? Šta sve može biti potencijalni okidač?

– Inspiracija se uvek javlja iznenada, a sa njom se budi i ogromna strast i želja da što pre započnem novu sliku. Za mene kao slikara takvi su momenti ključni i uvek uzbudljivi. Trenutak inspirisanosti za slikanjem ne bira ni vreme ni mesto. Inspiraciju pronalazim u ljudima iz okruženja, društvenim kretanjima i dešavanjima na globalnom nivou.

S godinama i stečenim iskustvom naučio sam da pravilno kanališem svoj poriv za slikanjem u trenutku inspirisanosti i da svoju energiju i koncentraciju rasporedim tako da predano slikanje ne remeti moj biološki ritam.

Koliko ste najduže radili na nekoj slici i kojoj?

– Umetničko delo je gotovo onog momenta kada se prvi po put izloži u javnosti. Do tog momenta proces slikanja može varirati od nekoliko nedelja do nekoliko meseci, u zavisnosti od veličine platna, komplikovanosti scene, kao i količine detalja koji će biti prikazani na nekom delu.

U svom dosadašnjem iskustvu najduže sam radio na slici „Breme“, dimenzija 150×150 cm, gde sam utkao tri meseca svakodnevnog, napornog rada. Ono što mi je bilo bitno da prikažem na toj slici, jeste upravo ta neopipljiva atmosfera mistike i blage jeze dok je posmatrate. Slika je 2016. godine otkupljena od strane Hotela Courtyard by Marriott i nalazi se u njihovoj umetničkoj kolekciji i javnoj postavci. Nažalost, slika „Breme“ zbog autorskih prava ne sme da se reprodukuje bez saglasnosti vlasnika, ali svakako može da se pogleda na prvom spratu ovog hotela.

Istakli ste da vaše portrete treba doživljavati kao komunikacijski kod preko kog je dostupan određeni dijapazon ličnih razmišljanja – da li dok stvarate promišljate kroz priče, situacije svojih junaka, ili ste fokusirani na tehnički deo izvedbe?

– Za razliku od starih majstora, kojima je u prikazivanju portreta prioritet bio da prikažu karakter, društveni status i verodostojnost portretisanog, moji portreti imaju i jednu drugu dimenziju, a to je emocija sa snažnom porukom i dočaranom atmosferom. Za mene kao autora nije bitan indetitet portretisanog, već kakav je zaplet moguće izvesti kroz portretne konstrukcije.

Kao umetnik veliki značaj pridajem dočaravanju određene atmosfere tokom realizacije nekog dela, jer upravo takvi momenti na delima su pokazatelji koliko ste vešti da uz pomoć likovnih elemenata dočarate „neopipljive“ stvari.

Slikar ste atmosfere i vaše slike vraćaju u detinjstvo. Kakvo je bilo vaše?

– Serija slika gde sam se bavio fenomenom odrastanja i socijalizacije u savremenom društvu pripada starijem ciklusu stvaralaštva. Kao što sam već istakao, moja umetnost je društveno angažovana, kao oblik kritičkog odgovora na svet u kome živimo. To može, ali i ne mora nužno da ima dodirnih tačaka sa privatnim životom, doživljajima ili ličnim iskustvima. Za razliku od motiva iz te serije slika gde sam se bavio ponekad mučnim i teskobnim pitanjima koji se tiču odrastanja u savremenom društvu, moje detinjstvo je bilo zaista divno i srećan sam što sam od samog starta imao bezuslovnu ljubav i podršku od svojih roditelja.

Kako znate da je došao trenutak da odložite četkicu jer je slika gotova?

– Ono što vas na Akademiji nauče tokom studiranja jeste da osetite momenat kad treba da stanete sa slikanjem. Neiskusni umetnici, pogotovo oni koji se bave nekim vidom realizma, umeju da prerade sliku i time ponište sve dobro odrađene partije koje su gradili tokom samog procesa slikanja. Nažalost, mogućnost vraćanja na prethodno stanje je skoro pa nemoguće, tako da je zaista važno da se stekne osećaj za poslednji potez na platnu.

Pošto sam veliki perfekcionista, tačno znam šta želim da postignem i kakvu atmosferu da dočaram na svom delu, tako da jasno prepoznajem momenat kad treba da stanem sa daljim radom na nekom delu.

Koje vam je najznačajnije izlaganje u inostranstvu?

– To su definitivno dve izložbe koje su bile značajne za mene kao umetnika. Jedna je realizovana prošle godine u Muzeju Hercegovine, a druga 2019. godine u Lanakenu (Belgija) koja je usledila kao rezultat dugogodišnje saradnje s Fondacijom Glo’Art. U oba slučaja saradnja je bila divna i tada sam osetio da sam kao umetnik bio maksimalno ispoštovan od ljudi koji su bili zaduženi za organizovanje ove dve izložbe.

Živimo u vremenu kad je lični PR neophodan u svakom poslu, kako vi izlazite na kraj sa tim? Kako dolazite do kanala kojima prodajete svoja dela?

– Spadam u umetnike koji brzo prodaju svoja dela i za čije radove vlada veliko interesovanje, naročito među ozbiljnim kolekcionarima savremene umetnosti, uprkos tome što moje slike imaju ozbiljnu cenu koja nije pristupačna svakom zainteresovanom kupcu. Zaista sam ponosan na činjenicu da se moja dela nalaze u ozbiljnim privatnim, ali i javnim kolekcijama savremene umetnosti, kao što su muzeji, hoteli, razne velike firme, advokatske kancelarije itd. Međutim, sve to navedeno nije došlo preko noći, već je rezultat ozbiljnog ulaganja u školovanje, velikog i mukotrpnog rada, izlaganja po značajnim izložbama, odabira kome će slika biti prodata i u kakvu kolekciju odlazi (pošto sebi dajem za pravo da ne prodam sliku onome ko mi se učini da nije dostojan da poseduje moje delo), pažljivog reklamiranja po društvenim mrežama i naravno angažovanja profesionalaca koji rade u PR službama kod značajnih samostalnih izlaganja.

Da li može da se živi od slikarstva u Srbiji 2022?

Ja sam jedan od retkih likovnih umetnika koji isključivo žive od prodaje svojih dela. Mislim da sam zaista puno i predano radio na tome da budem u situaciji da se bavim poslom koji apsolutno obožavam i da od toga živim i više nego pristojno. Međutim, ovaj poziv mi je doneo i mnogo više od materijalnog, zahvaljujući slikarstvu gostovao sam po raznim inostranim rezidencijama, upoznao sam i sarađivao sa divnim ljudima sa različitih kontinenata, proputovao i obišao mnoge značajne muzeje i sl.

Šta u ovom trenutku zaokuplja vašu pažnju i na čemu radite u svom ateljeu?

Trenutno sam zaokupljen uređenjem svog novog prostora za rad i planiranjem izložbi. Pošto sam ove godine sklopio sporazum sa dve značajne galerije u inostranstvu, sva moja pažnja, stremljenja i planovi su usmereni ka tome da se pripreme dobri radovi koji će biti izloženi u ovim galerijama, već tokom sledeće godine. Javnost ću blagovremeno informisati o detaljima ove saradnje i izlagačkih aktivnosti.