SAŠA MONTILJO Neumorni vodič kroz psihodelične avanture planetarnih poezija

Slike umetnika Saše Montilja (1978) prepoznatljive su po svom jakom koloru i upečatljivo filozofskom preispitivanju simbola. On ističe svu ljupkost planete na kojoj obitavamo istovremeno tvoreći halucinantnu genezu postojanja koje vapi za reanimacijom. Svet lagano odumire, ali ne viđen i kroz sočiva umetnika koji ne odustaje od lepog kao imperativa za opstanak civilizacije. Iskusno brušeći detalje Montiljo nikad ne zloupotrebljava britkost oštrice da bi zapao u samodopadljivost i opsenu ega već se ogoljeno i spuštenog garda predaje kovitlacu svog duhovnog putovanja jroz veličansvtvene prizore naše planete.

Šta, prema vašem mišljenju, treba da poseduje neko umetničko delo da bi obezbedilo sebi trajanje u civilizacijskim okvirima?

– To bi bilo delo od kojeg se oči posmatrača teško odvajaju, koje u isto vreme poseduje sklad, visoku estetiku, nesvakidašnjost, delo koje jasno prenosi emociju autora a čiji način i postupak mora da bude što autentičniji, premda u isto vreme spontan i oslobođen te namere. To delo nastaje u bezuslovnoj iskrenosti ali i uz veliku virtuoznost samog umetnika.

Tako bi trebalo da bude u nekom, mom idealnom svetu, koji je oslobođen uticaja marketinga, investicija i veštački skrojenih umetnika.
Na duže staze, verujem da vremenski filter ipak radi u korist istinske umetnosti.

U jednom intervjuu ste pomenuli da je publika umetnika njegovo ogledalo, kako biste opisali svoju publiku?

– Ne bih rekao da imam svoju publiku, to bi mi zvučalo pretenciozno, ali svakako postoji određeni broj ljudi koji prate moj rad i ne propuštaju moje izložbe. Usudio bih se da kažem da su to ljudi razvijene emocionalne inteligencije, verni svojoj intuiciji, ali tu ću stati jer to već počinje da zvuči kao podilaženje i udvaranje.

Srećan sam što je moj rad prepoznat od drugih ljudi, iako tokom kreativnog procesa ne razmišljam o efektu svog slikarstva. Jedina težnja koju imam jeste da iznesem svoj unutrašnji svet na videlo, možda ponajviše sebi samom.

Veliki udeo u vašem stvaranju ima intuicija. Šta ona za vas predstavlja, odnosno kako je definišete?

– Kao sagledavanje nevidljivog a postojećeg. Mislim da je bitna za svakog slikara, umetnika uopšte jer je ona neka vrsta alatke u stvaranju dela.

Kako se nosite s greškama ili poteškoćama tokom rada na nekoj slici?

– Možda je belina platna već u nekom smislu greška koju bi trebalo ispraviti svakim nanešenim potezom. Ako se ne izborim u toj igri, pokušavam da shvatim gde je nastao problem i najčešće najviše naučim upravo iz tih neuspelih pokušaja.

Da li postoji neko posebno mesto u Zemunu, gde živite, koje vas inspiriše?

– Da, to su delovi Zemuna u kojima priroda nagriza tragove urbanog života, ili to barem tako izgleda. Takvih kutaka u Zemunu ima mnogo i drago mi je što živim u njihovoj blizini.

Krećući se kroz takva mesta, pokušavam da definišem emociju koja se u meni tada stvara i kasnije mnogi od tih prikupljenih utisaka ugrađujem u svoje slikarstvo.

Šta simbolizuju životinje na vašim slikama?

– Najverovatnije nose sam život, pokret, snagu, staloženost… Ali i ranjivost zbog neizvesnosti egzistencije. Nekada su neophodne kako bi poništile jednoličnost prirodnih predela koje slikam. Kao što bi čovek bez životinja umro zbog usamljenosti duha, kako je rekao jedan indijanski poglavica, tako i ja imam potrebu da se nekad nađu kao upotpunjujući element mog slikarstva.

U slobodno vreme se bavite fotografijom,  da li vam ona služi kao predložak za slikanje ili je pak odvojen siste beleženaj svakodnevice? Šta su vam najčešći motivi na fotografijama?

– Iz nekog razloga je odvojen sistem od mog slikarstva, iako nekad postoji veliko podudaranje u atmosferi i motivima koje slikam za štafelajem. Kroz fotografiju mnogo učim o svetlosti i u tom smislu mi sigurno mnogo doprinosi. Vazduh i prostor ponekad prave neverovatne likovne scene kojima potvrđujem postojanje svega što sam već primenio u slikarstvu.