ĐORĐE LJ. SAVIĆ Vitez vizantijske fantastike
Mladi umetnik Đorđe Lj. Savić (1982) prepoznatljiv je po svojim hristolikim likovima koji spadaju u domen vizantijske fantastike. On je, naime, na osnovama vizantijskog slikarstva razvio svoje viđenje moderne umetnosti. Njegov talenat prepoznao je žiri Bijenala fantastike te je Savić dobio jednu od otkupnih nagrada na Bijenalu fantastike.
Kako ste dosli na ideju da spojite crkvenu umetnostI fantastiku?
– Osećao sam se kao slikar od najranijeg detinjstva. Posle školovanja i studija na FPU, bavio sam se modernom slikom. To bavljenje je doprinelo mom iskustvu, ali u jednom trenutku za mene više nije imalo smisla. Oženio sam se, zasnovao porodicu i posvetio se živopisu, radeći u okviru jedne ekipe slikara. Posle par godina živopisanja potpuno sam napustio moderno slikarstvo. Onda mi se u naporima na oslikavanju hrama otvorio neki put, počeo sam da slikam po daskama po kojima hodamo na skeli. Tako sam na visini, na skeli, radeći lica svetitelja, pronalazio sebi novi „porok“. Po daskama sam rasterećeno slikao šta god mi je padalo na pamet. Vremenom me je bilo sramota da ne vidi neki sveštenik, pa sam počeo da nosim blok veličine šake u džepu i, praveći male pauze u radu, posvećivao sam se svom „poroku“ – modernoj slici. Pošto je blok mali, na taj format su mogla da stanu samo lica. Kasnije se ta afera prelila i u moj atelje gde sam radio ikone. U ateljeu su se pojavila platna i veći formati, a lica su ostala. Odmarao sam se tim bavljenjem. Prošle su godine dok nisam prihvatio da zapravo razvijam neki moj izraz i slikarstvo za koje može da se kaze da pripada fantastici.
Koju tehniku koristite pri stvaranju i zašto?
– Koristim akrilne boje sa kojima živopišemo crkve i mislim da su prikladne za moj izraz koji crpem upravo iz tog iskustva.
Ko su likovi na vašim slikama, koja je njihova priča, da li na umu dok stvarate imate ljude iz okruženja ili se inspirišete likovima sa fresaka i ikona?
– S radom krećem na više načina. Od čisto likovne postavke, odnosa boja i oblika, to jest apstrakcije ili jednostavno od… nosa. Kako se uobličava lik ja krećem da ga upoznajem i imamo nekakvu komunikaciju. Pokušavam da ga kontrolišem, ali ima svoju volju i svoj karakter pa sam naučio da je bolje da mu dam slobodu da se izrazi tj. da bude ono što jeste. Oni poslušni su mlaki i budu prebojeni. Često ispod jedne slike ima više različitih likova koji su se pretapali iz jednog u drugi dok se krajnji ne pojavi u konačnoj formi. Oni su likovna misao koja magično dobija svoju ličnost.
Ako je, prema rečima ruskog teologa Pavla Florenskog „ikona prozor u drugi svet“, u šta nas vode vaše slike?
– Ikona je prozor u drugi svet, ali ne bilo koji svet. Ona je prozor u Carstvo nebesko. Mi u pigmentu na dasci ili zidu ne vidimo naslikan lik svetitelja već samog svetitelja, Gospoda ili Presvetu Bogorodicu. Mi se njima direktno obraćamo i komuniciramo s njima. Dok su moje slike prozor u ko zna koji svet, samo se nadam i molim da nisu u neki demonski.
Da li pri prikazivanju likova na svojim slikama sledite neke tipike ikonopisaca i ako da, koje?
– Sledim način osvetljenja, iznutra ka spolja, nemam svetlost koja pada iz nekog izvora kao što je to u prirodi.
Da li imate neke posebne pripreme pred sam čin slikanja i u toku njega, molitva, muzika?
– U ateljeu uvek imam posla za Crkvu, ikone, živopis na platnu. Tako da slikam i jedno i drugo slikarstvo u isto vreme, prepliću se. Radim svakog dana, osim nedelje, od devet do pet najčešće.
Boje na vašim platnima su pune i bukvalno otimaju vazduh iz grudi?
– Bojama se igram i pokušavam da napravim neke odnose koji će me iznenaditi ili oduševiti, ali često rizikujem pa dosta prepravljam, koristim lazure, a trudim se da boje ostanu sveže na kraju.
Šta za vas znači pojam kreacije?
– Mislim da je kreacija Božja, i da se kroz ličnost nastavlja u večnosti. Takođe, u našem životu je sve što radimo neka kreacija, neko delo.
Jedan od aspekata vašeg pristupa koji je upečatljiv jeste kako uspevate da pređete sa ikonopisa na fantastiku, i nazad. U ovom unakrsnom oplođavanju razlicitih umetnickih sfera nema ni traga ironije, što je podrazumevana postavka većine savremene umetnosti. Kako vi razumete ulogu tradicije kada je u pitanju ikonografija?
– Pošto sam prošao lične ćorsokake u modernom slikarstvu, nisam se pronašao kao kritičar društva, angažovani slikar u opšte prihvaćenom smislu. Za mene je podvig da kroz rad izbrusim neku vrednost i supstancu koja nema za referencu negaciju. Već je referenca neki pozitivan domet, istinitost, čovek, ličnost, igra, lepota, empatija.
Koja je, prema vašem mišljenju, uloga tradicije u ikonografiji?
– Moje je mišljenje da je ikona upotrebni predmet i može da se pomeri od tradicije daleko sve dok možemo da se pomolimo svetitelju kroz nju. Ako svojom kreativnošću počne da otežava taj cilj, onda je otišla predaleko. Ja volim ikone starih majstora i klasičan postup ikoni.
Čini se da je glavna tema vašeg stvaranja ljudsko stanje, sam čovek, dok se suočava sa misterijom svog postojanja. Kako ste uspeli da svoju neliturgijsku umetnost prožmete osećajem za vanvremensko?
– Ako sam i uspeo, pitanje je da li tu ima nečeg dobrog, jer i pakao je vanvremenski. Da ne izbegnem pitanje, mislim da je zaslužan nedostatak konteksta, nekog preciznog narativa, ironije i kritike, suočavanje sa likovnim izazovom i sa ličnošću koja gleda iz tih slika. A onda, tako naizgled jednostavna postavka – čovek na slici, upeva iznova da funkcioniše. Ako bih uspeo da se taj posetilac sa slike ne oseća suvisnim, bilo bi mi drago. A svi smo mi vanvremenski.
