ŽĐISLAV BEKSINJSKI Apokaliptični operater transmutacijskih lansera

Žđislav Beksinjski (1929-2005) bio je poljski slikar, fotograf i vajar, specijalizovan za oblast distopijskog nadrealizma. Zaista je teško znati šta da se misli o umetniku poput Žđislava Beksinjskiog, koji je tokom svoje karijere tvrdio da nema simbolike ni u čemu što je naslikao. Tamo gde su gledaoci videli tamu, slutnju i potpuni apokaliptični užas, on je tvrdio da samo teži da oživi svoju maštu. „Želim da slikam na takav način kao da fotografišem snove“, rekao je on, ali ne možemo da se ne zapitamo da ako to jeste slučaj, zar to ne bi bile noćne more?

Rođen u Sanoku, u južnoj Poljskoj, Beksinjski je studirao arhitekturu u Krakovu i nakon završetka studija 1955.  godine vratio se kući da radi kao inženjer na gradilištu i nadzornik – što je poprilično mrzeo da radi. Nije imao formalno umetničko obrazovanje, ali je ubrzo otkrio da ga zanimaju fotografija, vajanje i slikanje, pa je za kao medij za stvaraje koristio materijale s gradilišta: gips, metal i žicu.

Njegova rana fotografija anticipirala je kasnije slike, koje su često prikazivale emocionalno nabijene prikaze, deformitete, puste pejzaže i tela/lica izbrisana ili zaklonjena zavojima. Ponekad je bilo sado-mazohističkih tema.

Kao umetnik, Beksinjski je bio fasciniran smrću, propadanjem i mrakom, a bio je poznat i po svom interesovanju za erotiku, apstrakciju i istočnjački misticizam. U isto vreme, a uprkos ponavljanju određenih vizuelnih tema, on se odlučno protivio diskusiji ili objašnjavanju svojih radova pa je u skladu s tim odbio da da naslove za bilo koji od svojih crteža ili slika, tako da mnoge sada ne sadrže ni ime, pa čak ni datume svog nastanka.

Razočaran ograničenjima fotografije i skulpture, od kojih je odustao početkom šezdesetih, Beksinjski se okreće slikarstvu – a njegov prvi veliki uspeh došao je 1964, izložbom njegovih radova u Varšavi koja je rasprodata, što je iniciralo da umetnik ubrzo postaje vodeća ličnost u savremenoj poljskoj umetnosti (ali i biva otpušten s posla u fabrici autobusa 1967).

Slikao je sa strašću, uglavnom radeći uljanim bojama na pločama od lesonita koje je samostalno pripremao, iako je eksperimentisao i s akrilnim bojama. Kažu da se gnušao tišine i da je uvek slušao klasičnu muziku dok je stvarao. Međutim, iako je voleo klasiku, bio je veliki obožavalac roka. Malo je obraćao pažnju na tokove u umetnosti. Njegove slike su snolike, potresne i zapanjujuće originalne.

Krajem šezdesetih Beksinjski ulazi u ono što je sam nazvao „fantastičnim periodom“, koji je trajao do sredine osamdesetih. Ovo je njegov najpoznatiji period, tokom kojeg je stvarao veoma uznemirujuće slike, prikazujući sumorna, nadrealistička okruženja s veoma detaljnim scenama smrti i propadanja. Košmarni, ali detaljni pejzaži ispunjeni precizno oslikanim skeletima i deformisanim figurama postali su njegov zaštitni znak.

Scene smrti i razaranja bile su jedini predmet interesovanja – uznemirujuće, strašne, mračne, apokaliptične, distopijske. Gledaoci su redovno ostajali bez teksta i komentara.

Svi pridevi ukazivali su na pakleni pravac, iako je Beksinjski, po svemu sudeći, bio prijatna osoba koja je uživala u razgovoru i imala istančan smisao za humor. U skoro svakoj biografiji opisan je kao skroman, stidljiv, ljubitelj muzike koji je izbegavao bilo kakve aktivnosti koje bi mogle da prekinu njegovu rutinu, uključujući izložbe njegovih umetničkih dela na kojima nikada nije prisustvovao.

Detaljne scene smrti i propadanja postale su obeležje Beksinjskog, zajedno s pejzažima ispunjenim skeletima, lobanjama i grobljima. Ove slike su bile gotovo neopisive, iako su naslikane sumornom preciznošću. Neki posmatrači pripisuju Beksinskom rano detinjstvo kao izvor njegovih opsesija budući da je odrastao ubrzo posle Drugog svetskog rata, a prizori rata su imali snažan uticaj na njega tokom njegovog odrastanja.

Uprkos tome, previše njegovih radova izgleda tako intimno, lično, tako očigledno inspirisano umetnikovom podsvešću, da gledaoci ne mogu a da se ne zapitaju koje su ga strašne misli motivisale da naslika baš te prizore.

Kada su ga u intervjuima novinari pitali da li je mučen tokom života te da li ga muči deresija, uvek je sve odlučno negirao, tvrdeći da su njegova dela pogrešno shvaćena. Uglavnom je govorio da čak ni on ne zna značenje svojih umetničkih dela, kao i da nije zainteresovan za moguće interpretacije.

Mada odlučan da sačuva u tajnosti svoje motive za slikanje takvih slika, bio je otvoren u svojoj želji da ima takav stil koji bi mu omogućio da njegov rad bude odmah prepoznatljiv.

Kasnih devedesetih, Beksinjski je otkrio kompjutere, internet, digitalnu fotografiju i foto-manipulaciju, medij na koji se fokusirao sve do svoje smrti.

Međutim, uz umetničko eksperimentisanje, devedesete su mu donele i veliku porodičnu tragediju – njegova supruga Zofija preminula je 1998, godinu dana kasnije, na Badnje veče, njegov sin Tomas izvršio je samoubistvo, a Beksinjski je bio taj koji je pronašao telo. Zatim je 21. februara 2005. Beksinjski pronađen mrtav sa 17 uboda nožem u svom stanu u Varšavi. Kasnije se saznalo da ga je ubio 19-godišnji Robert Kupijec, sin njegovog dugogodišnjeg negovatelja. Razlog za ubistvo, kasnije je utvrđeno, bio je taj što je Beksinjski odbio da mu pozajmi 100 dolara.

Žđislav Beksinjski bio je veoma plodan umetnik, obično je stvarao nekoliko desetina dela godišnje. Većinu njih je prodao ili poklonio porodici i prijateljima. Međutim, neke od njih ostavio je za sebe i okačio ih na zidove svog stana a tu privatnu kolekciju nazvao je „domaće životinje“.