SNEŽANA PETROVIĆ Poetski egzemplar tajnovitih zapleta nesvesnog

Slikarsko i grafičko umeće Snežane Petrović (1977) sadrže posebnu poetsku čaroliju koja gađa u one najskrivenije predele ljudskog bića. Pažnja umetnice je fokusirana na čoveka, kog prikazuje s notom karikaturalnog, ali uvek s puno razumevanja i ljubavi. Ona slavi ljudskost, dobrotu i empatiju koji sve manje ima u ovim vremenima. Oživljava zapostavljene vrednosti i uz dozu nostalgije otkriva iskričavi svet svog nesvesnog. Dosad je učestvovala na preko 200 grupnih i realizovala 21 samostalnu izložbu u zemlji i inostranstvu. Dobitnica je desetak nagrada , od kojih se izdvajaju nagrade na 6. Tokijskom međunarodnom trijenalu male grafike 2018. i 10. Međunarodnom bijenalu grafike „Premio Acqui 2011“ u Italiji.

Vaši radovi spadaju u imaginarni figurativni realizam s elementima fantastičnog – šta vas je nagnalo da se okrenete ka poetici onostranog?

– Kao što postoji makro univerzum koji nas okružuje tako je sličan i naš tajnoviti unutrašnji svet nesvesnog koji mi je nepresušan izvor inspiracije. Trudim se da što iskrenije pristupim radu i da na što originalniji način prikažem ono što se dešava u unutrašnjosti mog bića. Ovaj način predstave vremenom je postala moja misija u spoznaji mog nesvesnog. Poetika onostranog u stvari je predstava ili projekcija mog unutrašnjeg sveta.

Vaše stvaralaštvo je nemoguće pomešati s nekim drugim umetnikom, kako ste uspeli da dođete do sopstvenog, tako prepoznatljivog izraza?

– Bez obzira na sve uticaje koji čine misionarski stvaralački put kompletnijim i koji su neminovni proces u jednoj umetničkoj karijeri, a tu pre svega mislim na uticaj mnogih značajnih egzemplara iz sveta likovne umetnosti, moj kreativni izraz kakvog ga danas vidite počeo je da se formira još u doba mog ranog detinjstva. Još kao dete imala sam potrebu da kroz crteže vizualizujem karaktere, superheroje iz svoje mašte na kojima i sada radim i usavršavam ih. Imaginarni likovi koji se javljaju na gotovo svim mojim radovima uglavnom predstavljaju moj alter ego. Većina prizora s mojih ranih radova su slike ili fleševi sećanja iz perioda mog detinjstva koje je povezano s prirodom i životom na Fruškoj gori, gde sam provela veći deo svog detinjstva. U mojoj mašti tada je sve bilo moguće i izvodljivo, a tu slobodu prenosim sada u svoja dela.

Posmatraču nudite jedinstveni sistem nove realnosti – za koga tu ima, a za koga nema mesta?

– Umetničko delo je spoj dobre ideje i kvalitetne tehničke izvedbe. Stvaranjem dela autor u njega unosi veliki napor, odnosno, energiju koju će prepoznati posmatrači sa sličnim afinitetom. To je ta nevidljiva interakcija. Titraji između publike i dela. U mom svetu mesta ima za sve one sa čistim srcem koji vide dalje od realnosti, znaju da čitaju između redova i ne zaboravljaju dete u sebi.

Junaci vaših slika su često dečjih fizionomija, ali s notom otmenosti i rafinirane introspekcije?

– Imaginarni lik koji se pojavljuje u gotovo svim mojim radovima jeste devojčica koja egzistira u svetu fantazije; moj alter ego, superheroj iz mog detinjstva. Kada sam počela da kreiram njen lik, zamisao je bila da poprimi fizionomiju sa karakterom ženskih aktova sa starih crno-belih fotografija s početka 20. veka. Ženski aktovi sa fotografija iz tog perioda poseduju specifičnu dozu estetike, lišeni su prekomerne vulgarnosti i daju posmatraču taman onoliko koliko i treba da bi se dočarala ženstvenost oblina, ne otkrivajući suviše, a opet pružajući suštinu, čisto i suptilno. Ako bih morala da odaberem reč koja bi odgovarala pojavi ženskih likova na svojim radovima, bila bi to reč – sloboda. Svi protagonisti predstavljaju čistu istinu i čistu duhovnu prirodu bez ikakvih ograničenja. Prikaz nagih i obučenih figura koje zajedno čine kompozicionu formu na delu metaforički su prikaz dualizma prirode – spoj duhovnog i materijalnog sveta.

Šta za vas lično predstavljaju leteći baloni koji neretko levitiraju na vašim platnima?

– Baloni-letelice predstavljaju sponu neba i zemlje. Ovim izumom čovek se vinuo u nebo i otkrio novi svet. Baloni u mojim delima lebde kroz metafizički prostor koji uvodi posmatrača u svet tišine, predstavljajući težnju za novim otkrićima, putovanjima i istraživanju čovekovog unutrašnjeg univerzuma i neistraženog nesvesnog.

Vaše slike hipnotišu detaljim koji utiru put ka nesvesnom – da li uoči stvaranja imate formiranu viziju u glavi ili puštate da se simboli nižu nasumice?

– Kada odgovaram na slična pitanja, uvek je moj odgovor isti i vrti se oko mog nesvesnog koji je glavni pokretač i stoji u osnovi mog stvaralačkog rada. Mogu sada s pravom da kažem da je to moj lični poligon za igru s asocijativnim elementima – simbolima iz perioda detinjstva pa sve do danas. Tamo odlazim u „lov“ na motive koje projektujem na svoja platna, papir ili grafičke matrice. Kao što postoji makrouniverzum koji nas okružuje, tako je sličan i naš unutrašnji svet u kome se talože sve naše proživljene slike, reči, emocije tokom čitavog našeg života. Neretko se dešava da motivi na mojim radovima predstavljaju deo konkretnih piktoralnih memoara iz mog života. Metaforički prikazi govore o ljudima i situacijama koji me okružuju. Isprovocirana karakterističnim gestom ili određenom atmosferom, apliciram ove procesuirane momente u svoje delo koje poprima oblik lične fantazije. Kada počinjem s realizacijom rada, krećem od praznog platna, papira ili matrice, bez ikakve prethodne skice ili zapisa. Upravo je to sada već neko ustaljeno pravilo mog stvaralačkog procesa. Intuitivno, osluškujući svoje misli i osećanja, polako nižem elemente u radu koji na kraju formiraju jedan konkretan sklop. Takođe, neretko se na mojim radovima može uočiti i tekst koji predstavlja moj trenutni tok misli dok radim na tom delu. Neke reči su automatski zabeležene u određenom trenutku bez ikakvog smisla i redosleda u rečenici. Kroz te elemente koji se pojave na slici trudim se da ostvarim komunikaciju sa svojim unutrašnjim bićem. To je sada već ustaljeni sistem u konstantnoj težnji ka samospoznaji. Dalje sledi detaljna obrada svih detalja i elemenata na radu u tehničko-tehnološkom smislu, koja je ujedno i najduži proces bez obzira na to da li se bavim konkretno slikom, crtežom, grafikom ili objektom – proces je uvek isti.

Omiljena vam je tehnika mecotinta koja zahteva veliko strpljenje i preciznost?

– Ono što izdvaja tehniku mecotinte od ostalih grafičkih tehnika i što je čini meni privlačnom jesu njena kompleksnost izrade, finoća detalja, izuzetna preciznost i bogatstvo valera. Prvi moj susret s ovom tehnikom bio je tokom mojih osnovnih studija na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Otisak malog formata Emira Dragulja (1939–2002), izložen tada u jednoj od novosadskih galerija, privukao mi je pažnju. Od tada moja istraživanja iz oblasti grafike krenula su u ovom pravcu. Mecotinta je kompleksna grafička tehnika duboke štampe. Princip obrade matrice zahteva mehanički pristup radu uz korišćenje specijalnih grafičkih alata. Za ovu tehniku potrebno je maksimalno strpljenje i posvećenost. Brzina ovde ne igra nikakvu ulogu. To je jedan od glavnih razloga što ova tehnika pada u zaborav. Živimo u vremenu u kome, ma šta god radili, očekuje se brz rezultat. Kod mecotinte sama priprema ploče traje veoma dugo. Prema mom mišljenju, u tome i jeste čar jer imate neku vrstu meditativnog pristupa delu dok je polako nazubljujete. Radeći na pripremi matrice, vi sve vreme razmišljate o svom budućem delu koje treba da izroni iz crne podloge. Na ovaj način stvara se još prisnija konekcija između ideje i medijuma.

U jednom svom intervjuu pomenuli ste značaj tišine za vas kao umetnika. Da li i dalje negujete tu vrstu azila za misli ili se prepuštate titrajima svakodnevice?

– U mom radu tišina ima važnu ulogu, a mislim da se to i oseti u atmosferi mojih dela. Dok stvaram u studiju, uvek to radim u potpunoj tišini. Na ovaj način pokušavam da aktiviram svoj intuitivni deo ličnosti, koji je uspavan ili potisnut raznim vibracijama i zvucima iz naše okoline. Intuitivno građenje elemenata na slici predstavlja osnovni princip mog stvaralačkog rada, a sam proces je spona duhovne strane, mojih unutrašnjih emocija i materijalniog sveta kojim smo okruženi. Tako nastaje fikcija proizašla iz procesuirane stvarnosti. Na ovaj način gradeći delo pokušavam da što bolje upoznam sebe.

Šta može (ako može) trošnom ljudskom biću da obezbedi trajanje?

– Čovek je sam po sebi perceptivno biće. I kao takav sklon je manipulacijama koje dolaze sa svih strana. Radom na sebi, širimo pogled na celokupan svet; ono što je oko nas i ono što je u nama. Šireći poglede i radeći na sebi, jednostavno ne možemo da podlegnemo iskrivljenoj slici stvarnosti koja nam se plasira. Izgrađeni čovek je čovek s identitetom i upravo je to ono što će mu obezbediti trajanje. Veliki problem današnjice je manjak slobodnog vremena za negovanje i izgradnju identiteta. Moderan način života sve manje pruža vremena za čitanje, slobodno vreme se koristi za gledanje filmova i serija, jeftinih ekranizacija knjiga ili za komunikaciju na društvenim mrežama. Čitanje adekvatne literature je veoma bitna stvar za razvijanje mašte pojedinca. Sa razvitkom mašte razvija se polako i svest o sebi samima, o tome ko smo i šta želimo da budemo. Izgrađeni čovek je sposoban da stvara i da ide dalje. A da biste bili sposobni da stvorite nešto jedinstveno, vi morate prvo da naučite da osluškujete svoje unutrašnje biće, otvorite svest ka raznim interesovanjima i izvežbate maksimalno svoje motoričke veštine. Modernom tehnologijom čovek je dobio na prvi pogled dosta olakšica, ali i mogući rizik da izgubi identitet. Zato iskreno mislim da neminovan tehnološki napredak treba da iskoristimo svesno kao adekvatnu podršku i pomoć pri kvalitetnijoj realizaciji ideja i otvaranju mogućnosti ka novim inovativnim pristupima u svim oblastima života, a ne da pri tome dopustimo da tehnologija ovlada našim duhovnim bićem.

Jedna od poslednjih serija radova S druge strane sadrži slike za čiju realizaciju su korišćena vrata starih poštanskih sandučića, ili postojeće grafičke matrice – da li vas i dalje zaokuplja reciklaža i davanje novog života starim stvarima?

– Reciklažu i stare predmete posmatram uglavnom kroz formu slučaja. To je sada već kod mene postala vrsta opsesije, igrom slučaja. Sve što se nađe na mom radu u formi kombinovanja sa starim predmetima, sve je prepušteno igri i improvizaciji. Nekada tokom šetnje zapazim neobičan komad drveta ili pak stari zaboravljeni ili izgubljeni deo neke dečije igračke. Sve mi je to interesantno za dalji nastanak dela te nikada konkretno nisam sigurna koje tu koga našao – da li ja taj predmet ili je on pronašao mene? Uglavnom me svi ti predmeti podstaknu na razmišljanje o životu onoga ko ih je posedovao i polako kreću da se kombinuju slike u glavi. Oduvek mi je bilo interesantno da odbačene predmete oživim novom energijom koja će im dati neku vrstu besmrtnosti. Na taj način ih spasavam od propasti, što predstavlja i moju misiju. Što se tiče mojih starih grafičkih matrica, nakon tiraža, one dobijaju drugi život. Uglavnom prelaze u druge forme, kao što su 3D objekti. Inkorporiram ih potom u slike, crteže i tako preusmeravam njihov tok postojanja kao i način posmatranja.

Pogledajte spisak radova Snežane Petrović na linku.