MARIJANA RAKIĆEVIĆ Minuciozna istražiteljka vremenskih kovitlaca nesvesnog

Marijana Rakićević (1992), iako mlada, uveliko hrli ka epitetu etabliranog umetnika – nagrade, stipendije, kolekcije i zbirke potvrda su da je njen talenat prepoznat od eminentne javnosti i likovne kritike. Najčešće koristi kombinovanu tehniku olovke, tuša i akvarela. Njene slike iako naizgled mračne, pozivaju na minucioznu introspekciju kao preventivu za destruktivno seciranje svakodnevice. Jednom uvučeni i grozničavi zamajac Marijaninog sveta s one strane konačnog, vremenu opraštamo krhkost i neumitni proticaj, prepuštajući se sasvim novoj dimenziji njenog sveta multipraktikovanih figura koje levitiraju nad šahovskom tablom spoznanja.

Kako biste u tri reči opisali svoje radove?
– Jedinstveno istraživanje nesvesnog (nadrealnog)

Vaše radove definiše stalna promena, vrtlog pokreta, a svaki rad vam je drugačiji. Šta je ono što je na vašim slikama, ali i kod vas kao stvaraoca – konstanta?
– Konstanta je baš ta promenljivost i želja za istraživanjem. Lično putovanje u neizvesno gde svaki novi rad menja kurs i donosi nove vizure i iskustva. Dosada na takvom putu jednostavno ne postoji, za takvo gubljenje vremena nema prostora jer živim za i kroz svoju umetnost. Bez promena nema uspona ali ni padova, u tom slučaju postoji samo konstantno ravna crta što u umetnosti predstavlja ograničenje ili čak pogubno stagniranje u stvaralaštvu.

Plaši li vas vreme koje prolazi ili vam taj pokret daje snagu?
– Ovim pitanjem vratili ste me u prošlost, u rano detinjstvo kada sam se stalno bunila i ponavljala: “Neću da rastem!” I tada sam, a govorim o vremenu koje deca koriste za igru i maštanje, nekako bila svesna da Smrt postoji i da će kad-tad svakog sustići. Nije u pitanju bio strah već nejasna spoznaja, nekako sam bila svesna da sam sve već proživela i da sam vraćena na Zemlju sa određenom misijom.
Vreme nas konstantno podseća na prolaznost, na to da je boravak sada, ovde i u ovom obliku ograničen. Vreme je jedina stvar koja se ne može vratiti, a kako ćemo ga koristiti – to je na nama. Spoznaja prolaznosti jeste ono što mi daje inspiraciju, primorava me da se trudim da što više stvaram. Ako bih slučajno zadremala tokom dana, potmuli tik-tok zvuk nevidljivog sata koji odzvanja mojim umom veoma brzo bi me probudio. Dremanje se prekida i nastavljam da radim – zato se na pojedinim radovima pojavljuje sat kao svojevrstan simbol i opomena.

Kako nastaju vaši radovi? Šta vas inspiriše?
– Teško pitanje. Ako bi iko mogao da locira inspiraciju i da da tačnu adresu verujem da bi beskrajna kolona ljudi stajala na putu do tamo. Inspiracija je prirodni osećaj, odnosno dolazi prirodno. Poput nevidljivih talasa koje mogu registrovati samo najprefinjeniji senzori. Tu živu i neuhvatljivu energiju osećaju samo oni koji imaju posebno razvijene receptore a istovremeno su uspeli da povežu maštu, kreativnost i zanatsku veštinu.
Inspiracijom pokrećem maštu koja je primarni alat koji sam dobila od Tvorca – koji nesebično odašilje sve te talase. Oni su na raspolaganju svima, pojedinci ih osete i to ih pokreće. Bez mašte ne bi bilo umetnosti, ali mašta i rad međusobno se uslovljavaju. Mašta je poput lonca: od namirnica (u ovom slučaju sadržaja kako iz spoljašnjeg, tako i iz unutrašnjeg sveta) i veštine kuvara zavisi kakvo će jelo ispasti na kraju. Ja sam samo provodnik koji ideje, odnosno produkte imaginacije, materijalizuje na slikama. Spoljašnji svet, moji koreni i sve što je, kroz period odrastanja, utkano u moju podsvest neprekidno šalje suptilne talase koji podgrevaju vatru ispod “lonca”.
Mnogo sam puta, čak i kao dete, u prirodi nalazila forme i oblike koji su me asocirali na neka drugačija i nepoznata bića. Nastavak tih vizija jeste specifičnost karaktera pojedinih likova koje srećem tokom života. Podsećaju me na razne životinje i uvek bih se u sebi nasmejala jer ponekad imam utisak da pričam sa pticom ili kornjačom – samo u ljudskom obliku. Drveće vidim kao ljudske duše koje imaju svoju misiju na Zemlji. Sve je živo i sve je život.

Kako izgleda trenutak kad se odlučujete da se bavite crtežom, odnosno uljem/akrilom na platnu?
– Tu nema mnogo razmišljanja. Zavisi od toga šta je spremno da se rekreira. Uglavnom u mislima sam već ušla u sliku, pa se mnogima čini da sam odlutala. Ako nisam u ateljeu, neophodni su papir i olovka, jer je skica izuzetno važna kako ideja, koja je stigla pomenutim talasima, ne bi otišla dalje. Najčešće direktno krećem da radim na platnu ili papiru bez pripreme a sliku gradim slojevito i postepeno.

Šta simbolizuju maske na vašim radovima?
– Šta je maska no simbol druge ličnosti, karaktera, pretvaranja u nešto drugo i udaljavanja od suštine čovekovog bića. Maske simbolizuju mističnost i skrivenost. U mnogim kulturama dolazi do poistovećivanja s likom u koji se preruše. Maska je drevni i okultni simbol svojevrsne energije. Ljudski rod je prekriven maskama, mi hodamo, jedemo, spavamo, dišemo noseći maske – maske uspavanosti, nesvesnosti, izveštačenosti, lažnih raspoloženja, izreklamiranih šablona koji definišu šta je poželjno a šta ne, i mnogo drugih nametnutih obrazaca ponašanja.

Osim slika, bavite se plesom, da li slušate muziku dok stvarate i koju?
– Osim slikarstvom bavim se plesom, ali i drugim vidovima rekreacije. Tu su: veslanje, trčanje, a u poslednje vreme i teretana. Jasno je da u drugim oblastima nisam profesionalac već da na različite načine istražujem mogućnosti i istovremeno održavam fizičko zdravlje. Muzika ima važnu ulogu u skoro svim aktivnostima i i te kako utiče na raspoloženje. Ples je doprineo da bolje upoznam samu sebe i povežem telo s bićem i duboko je urezan u moj DNK. Muziku čujem svuda, čak i onde gde je na prvi pogled nema: u cvrkutu ptica, šumu vode i vetra, zvuku kiše na pločniku i lišću… Obično slušam muziku koja ne utiče na koncentraciju, instrumentale i lagane vokale. Ipak najviše stvaram u muzici tišine kako ne bi došlo do prekida duhovno-materijalne spone a tada muziku pronalazim u zvuku pera koje grebe papir ili u potezu četke koja ostavlja trag boje na površini platna. U pauzama pustim nešto za razmrdavanje, regeton, salsu, baćatu ili kizombu i ponovo se povežem sa svojim telom.

Koji je najizazovniji trenutak vašeg stvaralačkog procesa?
– Najizazovniji je onaj trenutak kad osetim neizdrživu potrebu da napustim zonu komfora i krenem u neizvesno, čak i u samom procesu nastanka slike…

Jedna od slika vam se zove „Savladavanje ega“, kako vi krotite svoj ego?
– Kada kažemo ego, obično mislimo na njegovu nezdravu formu. Nastaje kao produkt zajedničkog delovanja uma i vaspitanja, a kad je nezdrav, može biti neukrotiv. Ono što je meni važno jeste saradnja a ne želja ili potreba da ta ego ukrotim. Umetnost zahteva posvećenje a okolina to često kategoriše kao sebičnost i introvernost. Najčešće upiru prstom oni koji zapravo to nikako ne bi smeli niti imaju na to pravo. Kako je Leonid Šejka rekao: ,,Slikanje je oblik molitve“ – zar molitva nije predanost Tvorcu od koga sve polazi? Tu mesta ima samo za zdrav Ego. Potrebno je osvešćivati svoje misli i motriti na njih….

Da li se vi stvaranjem praznite, oslobađate, sublimirate, zabavljate?
– Sve to. Stvaranje je dar, potreba za izrazom, ali i obaveza da taj dar koristimo. Umetnik za mene predstavlja materijalizovanu sponu između svetova. Ili samo most između dimenzija jer svaka slika je još jedan stepenik, a “koračati” uzbrdo nije nimalo lako – zahteva vreme i energiju. Znanje i rad uloženi su u nju tako da na kraju tog procesa neumitno dolazi do iscrpljenosti, pre svega mentalne a samim tim i fizičke. Istina je da se praznim dok se istovremeno zabavljam, kreiram, istražujem, rizikujem i na kraju sve to sublimiram.

Pre dve godine ste za beogradski alternativni hevi metal bend Void Inn uradili omot albuma “End this game”. Šta za vas znače te saradnje među stvaraocima različitih vidova umetnosti i da li imate nešto slično opet u planu?
– Raduje me kada nekoga inspiriše moj rad i dotakne nečiju dušu, posebno ako je to stvaralac iz drugih sfera umetnosti. Nekome je lepo ono što drugome nije, ali lepota je baš u toj različitosti i povezivanju onih koji prepoznaju sebi slične frekvencije. Tako su neka dela dospela na omot i stranice knjige “Mape zaumlja” Bratislava Bežanića. Najbolje stvari  uvek se dogode neplanirano.